Značaj štrajka u Fiatu Osvrt na štrajk radnika Fiata u Kragujevcu

Štrajk radnika Fiata iz Kragujevca završio je neslavno. Radnici se jesu uspjeli izboriti za određeno povećanje plaće u skladu sa službenom stopom inflacije, za isplatu bonusa i prijevoza, ali Samostalni sindikat je pristao na odustajanje od štrajkova u naredne tri godine čime su poklekli pred pritiskom uprave, ali i antiradničke države. Na kraju, drugi sindikat Nezavisnost najavljuje tužbu protiv lidera Samostalnog sindikata. Pisan za vrijeme trajanja štrajka koji je ozbiljno potresao kapitalističku Srbiju, donosimo tekst Filipa Šaćirovića iz časopisa Crvena kritika kojim podrobno objašnjava svu važnost ovog štrajka, kao i njegov značaj u novom zaoštravanju klasne borbe.

“Pa zar kod stranih investitora?!”

Ako je suditi prema horskom siktanju režimskih medija i političara, talas štrajkova koji se, predvođen radnicima kragujevačkog Fijat-Krajslera (FCA), podigao u Srbiji prosto užasava vlast, makar u onoj meri u kojoj je uspeo da obraduje većinu stanovništva i dokaže da mrtvo more srpske politike i nije baš mrtvo. Nakon 17 godina socijalnih sukoba koji su se pretežno svodili na odbranu lopovlukom i privatizacijom opustošenih preduzeća, predodređenih za stečaj, ili, pak, na borbu za mesecima neisplaćene zarade, klasna borba se preselila u samo srce savremenog srpskog kapitalizma – u strane kompanije.

Godinama izvikivani slavljeni kao spasioci privrede, strani investitori su delovali nedodirljivo, a njihove fabrike, čak i ako bi imale sindikate, činile su se kao tvrđave stabilnosti poretka. U njih se išlo „da se radi“, tj. da se bez pogovora sluša i bude zahvalan na „pruženoj šansi“. Štrajk je u očima mnogih bio nešto čime se bave advokati i prosvetari i, tu i tamo, poneka kompanija nekog domaćeg tajkuna. Radnički protesti su bili uglavnom vezivani za otpor restrukturiranju i stečaju, u kojima su radnici bili u naizgled protivrečnoj situaciji da se bore zato da bi radili, dok su poslodavci – tajkuni i država – nastojali da ih u tome onemoguće. Multinacionalne kompanije je trebalo da „uvedu red“ i njihov dolazak je u početku bio pozdravljen i od strane mnogih radnika, koji su se nakon 30 godina rasula ponadali „konačno nekome ozbiljnom“.

Nakon 17 godina socijalnih sukoba koji su se pretežno svodili na odbranu lopovlukom i privatizacijom opustošenih preduzeća, predodređenih za stečaj, ili, pak, na borbu za mesecima neisplaćene zarade, klasna borba se preselila u samo srce savremenog srpskog kapitalizma – u strane kompanije.

Čak i kada je početna nada izneverena, kada je broj obećanih radnih mesta opadao kako se dan zaključivanja ugovora bližio – u slučaju Zastave i Fijata je sa 10.000 pao na 4.750, pa sa 4.750 na 2.433 i danas nastavlja da opada – čak i kada Zapadnjaci nisu sa sobom doneli zapadnjačke plate i zapadnjački standard, opet se sticao utisak da je barem nešto krenulo, da je došao kraj provincijskim dolinama gladi i da stvari mogu samo da krenu na bolje. Tu su državne subvencije, povoljna poslovna klima, tu je sporazum o bescarinskom uvozu sa Rusijom, a, na kraju krajeva, ne bi ni te kompanije tek tako došle u Srbiju. Sigurno im se isplati da proizvode, sigurno imaju nekakav plan za razvoj svojih fabrika, a time i sredina koje od tih fabrika žive. Trebalo je biti strpljiv, raditi, izdržati.

Pre više od šest godina smo pisali:

Dolazak Fijata u Kragujevac najavio je mogućnost nove faze u razvoju kapitalizma u Srbiji. Povlastice koje vlada nudi stranim ulagačima, snižavanje cene rada i povratak države u jedan deo firmi koji je kroz privatizaciju prestao sa proizvodnjom polako stvara novi sloj radničke klase koji u svojim rukama oseća moć proizvodnje. U početku, ovi radnici će biti spremni da pristanu na jako loše uslove zaposlenja srećni da uopšte imaju posao. Međutim to će se brzo promeniti. Bitno je uočiti da u ovim kompanijama, i pored pokušaja sabotiranja od strane novih vlasnika, najčešće preživljava kontinuitet sindikalnog organizovanja. Poput radnika u javnim preduzećima koje uspešno proizvode, ovi radnici će uskoro hteti da povećaju svoje učešće u dobiti koje preduzeća ostvaruju.

Sećanje na ekstremnu bedu i nezaposlenost ima kratak rok trajanja kao motivacija za rad, posebno u kompanijama koje ostvaruju astronomske profite, dok radnicima na čijoj grbači se bogate daju sume koje se jedino mogu nazvati mrvicama. Prirodno je da ljudi, kada tlo pod nogama prestane da im se klima, počinju da od života žele više od „privilegije“ da budu nečija jeftina radna snaga. Kao što smo u gornjem tekstu objasnili, bilo je samo pitanje vremena kada će se težište klasne borbe ponovo preseliti u najvitalniji deo radničke klase, u proizvodni sektor.

U vreme kada je ovaj tekst započet, radnici kragujevačkog Fijat-Krajslera su već dve nedelje u štrajku, a zahtevi koje su postavili upravi su već poznati širom Srbije:

1) Novi način organizovanja proizvodnje kroz smanjenje saturacije ili prijem novih radnika na zamenu odsutnih zaposlenih (porodiljska i duža bolovanja), koja bi dovela do rasterećenja zaposlenih i smanjila broj operacija koje zaposleni radi

2) Nadoknade dodatnih troškova koje zaposleni ima zbog dolaska na rad mimo standardnog radnog vremena, kada nije organizovan javni prevoz

3) Isplata dogovorenog bonusa za efikasnost u 2017. godini, kao i bonusa za 2018. godinu, sa zahtevom da visina bonusa za 2017. bude u visini prosečne zarade u FCA, a visina bonusa za 2018. godinu bude u visini prosečne zarade u FCA sa mogućnošću uvećanja ako firma dobije zlatni WCM status, sa rokom otplate u četiri tranše, od avgusta 2017, februara 2018, avgusta 2018, februara 2019.

4) Povećanje osnovne zarade zaposlenih na 45.000 dinara (što je kasnije povećano na 50.000 dinara usled ignorisanja zakonske procedure vezane za štrajk od strane rukovodstva Fijat-Krajslera)

U međuvremenu su, očigledno ohrabreni borbom radnika u Fijatu, u štrajk stupili radnici još dveju kompanija, valjevskog Gorenja i beogradskog preduzeća MBA Ratko Mitrović – Niskogradnja. Štrajk proizvođača šinskih vozila u fabrici Goša, koji je prethodio onome u Fijatu, i dalje traje.

Povratak iz šoka

Činjenica da je samo jedan veći štrajk bio dovoljan da prelije masovno nezadovoljstvo i u druge fabrike govori o rastućem samopouzdanju radnika Srbije. Razlog za to leži prevashodno u izlasku iz početnog tranzicionog rasula i individualističke borbe za život, ali i u slomu poslednjih ostataka ideoloških iluzija o tome kako je restauracija kapitalizma, „tranzicija“, nekakav prelazni period, tokom kojeg se valja pomučiti da bi sutra bilo bolje, čim se stvari budu stabilizovale i čim privatizacija bude privedena kraju u skladu sa normama pravne države. Srbija bi tada trebalo da bude u potpunosti integrisana u svetski sistem tržišne privrede i da u njemu, „pametnom ekonomskom politikom“, nađe svoju „komparativnu prednost“, svoju šansu da postane privredni „lider u regionu“.

Prvi talas tranzicionih obećanja bila je, setimo se, bajkica o budućnosti malog i srednjeg preduzetništva, čiji je sastavni deo bila i ideja radničkog akcionarstva. Podela akcija radnicima i razni krediti za razvoj trebalo je da nas ubede kako je vreme radničke klase prošlo i kako ćemo svi imati priliku da postanemo preduzetnici, sve sam gazda do gazde, samo da se firme privatizuju i da se ratosiljamo te neefikasne, „svačije-ničije“ društvene i državne svojine. Od obećanja da ćemo svi biti gazde, samo ako budemo dovoljno vredni i sposobni, došlo se vrlo brzo do stvarnosti u kojoj su, bez obzira na sposobnost i vrednoću radnika, bivše društvene i državne firme propadale jedna za drugom da bi bile prodavane u bescenje, a radničke akcije su, uz malobrojne izuzetke, uskoro postale umrlice njihovih bivših firmi. Sličan razvojni put imaju i mnogi započeti mali biznisi. Čak i medijske senzacije, uspešne „start up“ priče, već svojim senzacionalnim statusom nam govore o kojoj se retkosti radi i kakva sudbina očekuje većinu onih koji se odvaže na „pokazivanje preduzetničkog duha“.

Očigledno ohrabreni borbom radnika u Fijatu, u štrajk su stupili radnici još dveju kompanija, valjevskog Gorenja i beogradskog preduzeća MBA Ratko Mitrović – Niskogradnja.

Druga faza je nudila skromnija očekivanja – možda nećeš nikad biti gazda, ali ako budeš vredno radio i bio među „najboljima“ na poslu, uskoro ćeš se probiti i napredovati na radnom mestu. I tako, unapređenje po unapređenje, prebačaj po prebačaj norme, povišica po povišica, svi koji žele da rade će stati na noge i živeće kao što su živeli ranije, u onom „totalitarnom komunizmu“ u kojem ništa nije valjalo – nakon 50 godina mraka, konačno ćemo moći da dostignemo standard od pre 30 godina.

Na više načina, istorijat kragujevačke autoindustrije odslikava „razvojni“ put čitave naše industrije. Kragujevačka Crvena zastava je bila zamišljena kao firma čiji bi proizvodi snabdevali 20 miliona Jugoslovena i koja bi sirovine i delove nabavljala iz raznih krajeva SFRJ. Građanski rat i raspad Jugoslavije neminovno je značio i kraj uspeha Zastave, a time i sunovrat životnog standarda ogromnog broja Kragujevčana. Nije bilo nikakvo čudo da su Kragujevac i okolina u ranom periodu tranzicije, nakon decenije tehnološkog stagniranja i sve manjeg tržišta, dobili nadimak „Dolina gladnih“. Radnici-akcionari uglavnom nisu izvukli nikakvu dobit od svojih akcija, ma koliko sudskih sporova poveli i ma koliko presuda držali u rukama. U okolnostima takvog ekonomskog šoka i socijalne agonije, Fijat je bio mnogo više od slamke spasa. Po prvi put u dve decenije, radnici Kragujevca su videli nekakvu budućnost. Ko se ne bi obradovao pokretanju proizvodnje sa najmodernijom tehnologijom i to uz obećano čuvanje radnih mesta? Ko se ne bi obradovao ruskom tržištu za „srpski fijat“?

Naravno da je dolazak Fijata doprineo modernizaciji proizvodnje – kako u pogledu savremenih mašina, tako i u pogledu obučavanja radnika koji njima rukuju. Tačno je i da su njegovi radnici na određeni rok bili povučeni sa ruba egzistencije u Dolini gladi i makar minimalno obezbeđeni Fijatovim platama. Slični procesi su se dešavali i u drugim sredinama u koje su se doselili strani investitori. Gradovi jesu do određene mere ekonomski živnuli. Mladi radnici jesu našli nešto što će ih, makar na neko vreme, zadržati od iseljavanja trbuhom za kruhom. Čitav niz industrijskih gradova je do daljnjeg izbegao potpuno odumiranje.

U našoj analizi iz 2011. godine smo pisali:

Decenija u kojoj je kapitalizam poput pijavice uspevao da izvlači vrednost iz ostataka nacionalne privrede izgrađene u doba socijalizma se bliži kraju. Da bi reprodukovale eksploatatorski odnos, imperijalističke metropole prinuđene su da u određenom trenutku ubrizgaju novu krv u telo periferije investirajući u proizvodnju. Da li je, i u kojoj meri, imperijalizam u periodu svetske krize sposoban da izvrši ovaj zadatak, ostaje otvoreno pitanje. U ovom trenutku postoje slabašni nagoveštaji da se nalazimo na početku ovakve faze.

Međutim, čak i ukoliko bi došlo do daljeg razvoja industrije na principima kapitalizma, to ne garantuje poboljšanje uslova za život i rad ljudi u tom sektoru. Verovatnije je da će priliv novih investicija i otvaranja novih proizvodnih kapaciteta, uslovljen niskom cenom rada, stvoriti materijalne preduslove za oživljavanje klasnog organizovanja nove generacije proletera. Jak sindikalni pokret u novom industrijskom sektoru mogao bi se kao požar proširiti i na velike firme iz uslužnog sektora domaćeg krupnog kapitala. Ukoliko tome dodamo i otpor radnika u javnom sektoru pokušajima rasparčavanja ostatka državne svojine, možemo nazreti moguće konture vraćanja radničke klase kao faktora u društvu slično nedavnim mobilizacijama u Sloveniji i Hrvatskoj.

Radnici su se trgli iz tranzicionog šoka. Svesni su da imaju sve manje da izgube, a da u svojim rukama drže moć da gazdama pričine milionske gubitke. Vreme nekažnjene korporativne arogancije je gotovo.

Dolazak multinacionalnih komapnija je, dakle, polako sanirao posledice ekonomskog šoka tranzicije. On je radnicima otvorio dovoljno prostora da se saberu i da sagledaju svoj društveni položaj kao klasa za sebe, a ne kao razbijena grupa pojedinaca od kojih svaki nastoji da na svoj način dočeka sutra. I pokazalo se da je baš ovaj kratki predah bio dovoljan radnicima da sa novim samopouzdanjem i novim kolektivnim optimizmom postave pitanje uslova i cene rada u svojim novim fabrikama. Nakon preživljavanja, na dnevni red je došao i život.

Taj život nipošto nije lagodan. Naprotiv. Stalna težnja za smanjivanjem ulaganja, a maksimalizacijom profita od strane uprava novopridošlih kompanija, pojačana posledicama svetske krize kapitalizma i sve većim sužavanjem tržišta za automobilsku industriju, sve više i više opterećuje radnike prebacujući na njihova pleća očekivanja koja su istovremeno i nehumana i neodrživa čak i na srednji rok. Primer ovakve situacije su upravo uslovi rada u kragujevačkom Fijatu. Rečima Zorana Markovića, predsednika štrajkačkog odbora radnika Fijat-Krajsler Srbija:

Novi način organizovanja proizvodnje je doveo do toga da na 14 mašina radi 9 radnika. Iako je radna norma smanjena sa 230 na 210 jedinica, 9 radnika i dalje mora raditi posao koji je nekada radilo 14 njih. Vozači isto tako moraju da voze i do 14 kilometara na čas po pogonu na kome je dozvoljeno 5 i da pretovaruju vozila da proizvodnja ne bi stala. Dalje, imamo robote, tzv. mesta za ulaganje, gde na njih 7 radi svega 3, iako je predviđen po jedan radnik na svakog robota. Stoga je kod nas danas nemoguće prebaciti normu – radnici rade na toliko radnih mesta i operacija da moraju raditi produženo samo da bi dostigli „smanjenu“ normu.

Nemogućnost prebacivanja norme, naravno, znači da je fizički nemoguće za radnika da sebi uveća platu na takav način, ma koliko vredno radio. Pored toga, smanjeni broj proizvedenih jedinica u jednoj smeni podrazumeva nadoknađivanje ovog zaostatka sve učestalijim prekovremenim radom.

Iako nam se nadoknađuje prekovremeni rad, problem nastaje za drugu smenu kada ona u fabrici ostane kasnije od 22h, jer do tada radi gradski prevoz, te radnici moraju iz svog džepa da plaćaju taksi prevoz i da se sami snalaze.

Drugim rečima, ne samo što je nemoguće za radnika da prebacivanjem norme zaradi više, već se njegova zarada i umanjuje za troškove pronalaženja prevoza do kuće u kasnim noćnim satima. Ako uzmemo u obzir da je prosečna radnička plata u Fijat-Krajsleru Srbija ispod zvaničnog nacionalnog proseka (blizu 48.000 dinara) i da radnik sa 6 godina radnog staža zarađuje 36.000 dinara mesečno, onda se, normalno, postavlja pitanje zašto bi neko uopšte radio, ako mu taj rad, pored tako male zarade, pričinjava još i dodatne troškove.

Nije bilo nikakvo čudo da su Kragujevac i okolina u ranom periodu tranzicije, nakon decenije tehnološkog stagniranja i sve manjeg tržišta, dobili nadimak „Dolina gladnih“. Radnici-akcionari uglavnom nisu izvukli nikakvu dobit od svojih akcija, ma koliko sudskih sporova poveli i ma koliko presuda držali u rukama.

1988. godine, u vreme SFRJ, plata radnika Crvene zastave omogućavala radnicima da da podižu kredite za kupovinu kuća i stanova. Danas je pitanje koliko bi se sa svojom platom mogli uklopiti u kiriju i režije. Sa neuporedivo manjim stepenom automatizacije, pojedinačni radnik Zastave u SFRJ je bio manje opterećen nego radnik FCA Srbija danas, kada bi ušteda rada koju donosi robotizovana proizvodnja u prvom redu morala da svaki pojedinačni posao učini efikasnijim i manje napornim. Jedina ušteda rada koja zanima rukovodstvo vođeno profitnim motivom, međutim, jeste ušteda koja proizilazi iz odbijanja da se zaposli nova radna snaga.

Uprkos desetinama hiljada evra subvencija namenjenima upravo toj svrsi, primer Fijata nam jasno pokazuje da je strani investitor itekako zainteresovan za uzimanje para, ali da mu otvaranje dodatnih radnih mesta prosto nije u računu. Štaviše, uprava FCA nije bila spremna čak ni da primi određen broj radnika kao zamenu za stalne radnike koji su završili na bolovanju. Naprotiv, kako saznajemo, smanjena brojnost u smeni je značila samo podelu iste količine posla na manje ruku. To sigurno nije spasonosni prosperitet kojem su se ljudi nadali kada je Fijat tek došao. Uprkos mišljenju koje je uvreženo kod režimskih političara, nijedan industrijski radnik ne ide na posao iz hobija i sama činjenica da negde radi mu nije ni iz bliza dovoljna motivacija da sa tim poslom nastavi. Zašto bi iko bio motivisan da radi, ako za obavljanje sve većeg posla biva plaćan sve manje? Zašto bi iko ulagao svoj rad u ekstraprofit kompanije koja nije u stanju da mu za taj rad isplati ni vrednost prosečne potrošačke korpe?

Čak i bez preciznih podataka o baš svakoj pojedinačnoj fabrici u vlasništvu multinacionalnih korporacija na teritoriji Srbije, moguće je na osnovu nekoliko primera zaključiti kako je izbijanje opšteg štrajka bilo samo pitanje vremena. Setimo se samo primera južnokorejske kompanije Jura i raznih oblika sistematskog ponižavanja, pa čak i najobičnijeg iživljavanja koje radnici u njenim fabrikama trpe. Pogledajmo primer valjevskog Gorenja, gde je ime fabrike ujedno i adekvatan termin za to kako se radnici osećaju dok rade po abnormalno visokim temperaturama, za platu koja se kreće oko 30.000 dinara. Bez obzira kako se ovaj prvi borbeni talas bude završio, bez obzira na to koliko štrajkova bude odnelo pobedu i kolika ta pobeda bude, svima je jasno da je socijalno nezadovoljstvo dostiglo nov nivo i da će se od sada pa nadalje ispoljavati i češće i organizovanije i odlučnije, nego što je to bio slučaj u prethodnoj deceniji. Radnici su se trgli iz tranzicionog šoka. Svesni su da imaju sve manje da izgube, a da u svojim rukama drže moć da gazdama pričine milionske gubitke. Vreme nekažnjene korporativne arogancije je gotovo. Vreme sindikalne ofanzive počinje.

Privatna država

Reakcija Vlade i njoj lojalnih medija nije ostavila nimalo prostora za sumnju na čijoj strani stoji država Srbija. Insistiranje na prekidu štrajka kao preduslovu za početak pregovora (!) od strane premijerke Ane Brnabić i izjave ministra spoljnjih poslova Ivice Dačića (čija partija voli da se predstavlja kao „socijalistička“), koga smo ovih dana imali da vidimo kako zabrinuto šeni za stranim investitorima, uklonili su i poslednji tračak očekivanja da država ima ikakve veze sa zastupanjem interesa svog naroda. Danas je čak i najnaivnijima jasno da su interesi domaćih i stranih tajkuna, od Miškovića do Markionea, ti koji diktiraju državnu politiku, kao što su je diktirali i u vreme prethodnih vlada.

Setimo se samo pod kojim uslovima je Fijat uopšte i došao u Kragujevac. Kao i druge multinacionalne kompanije, ponuđena su mu brojna oslobađanja od poreza – uključujući desetogodišnje oslobađanje od poreza na dobit, koje se broji od prve profitabilne godine, kao i oslobađanje od poreza na zemljište, poreza na implementaciju urbanističkog plana, poreza na isticanje zaštitnog znaka i dr. Pored toga, prema pisanju masovnih medija, Fijat je dobijao godišnje subvencije od Srbije, u iznosu od 10.000 evra po zaposlenom radniku. Ulaganja Vlade u ovu kompaniju postavljaju sasvim razumno pitanje: Ko je onda tu tačno investitor? Svako bi mogao tako da ulaže tuđ novac i da koristi skoro pa besplatnu radnu snagu.

Politika svih tranzicionih vlada od 2000. do danas je bila politika specifičnog oblika kapitalističke nacionalizacije – nacionalizacije rizika. Ulaganja i rizik od gubitka su prebačeni na teret države, tj. njenih poreskih obveznika, dok stranom investitoru ostaje samo da kupi masne subvencije i esktraprofit. Pa sve i da mu fabrika posluje sa gubitkom, već same subvencije čine Fijatov dolazak izuzetno profitabilnim – do te mere da nam ostaje da se zapitamo jesu li oni došli uopšte zbog proizvodnje.

Ova privatna država nije ništa bolja od nekog „preduzimljivog“ portira koji za procenat širom otvara lopovima skladište. Štaviše, privatna država Srbija je čak i gora jer im je otvorila čitavu zemlju i jer, za razliku od pomenutog portira, nju za sada nema ko ni da otpusti, ni da uhapsi.

Sve se više čini da nisu subvencije te koje stimulišu proizvodnju i izvoz, već obećanje proizvodnje i izvoza služi kao način da se izmuze što je više moguće subvencija. Daleko od obećanih „spasilaca srpske privrede“, strani investitori dolaze u Srbiju i u zemlje poput Srbije da bismo mi spasili njih, da bi se poslužili jeftinom radnom snagom, legalizovanom utajom poreza i subvencijama – drugim rečima, golom pljačkom naših budžetskih sredstava i otimačinom rada naših ljudi – i time barem na neko vreme ublažili udarce svetske ekonomske krize na visinu profitne stope svojih preduzeća i vrednost svojih akcija.

Svaka dosadašnja vlast je od toga, naravno, imala predizborne poene i kraći period socijalnog mira, a novac ionako ne dolazi iz džepa nijednog od političara (a koliko su im ovakve šeme džepove napunile, za sada možemo samo nagađati). Naša industrija, naš budžet, rad naših ljudi iscrpljuje se od strane parazita koji deluju u simbiozi – privatnih preduzetnika i njihove, privatne, države. Ova privatna država nije ništa bolja od nekog „preduzimljivog“ portira koji za procenat širom otvara lopovima skladište. Štaviše, privatna država Srbija je čak i gora jer im je otvorila čitavu zemlju i jer, za razliku od pomenutog portira, nju za sada nema ko ni da otpusti, ni da uhapsi. Privatna država Srbija je, stoga, privatna iz dva razloga – jer se redovno daje u najam raznim stranim pljačkašima i jer političkim elitama državne funkcije služe isključivo kao početni kapital za finansiranje svojih stranaka i lično bogaćenje.

Sa druge strane, obični građani, iz redova radničke klase, jedini su u ovoj priči kojima se ova privatna država predstavlja kao nekakvo opšte dobro i za koju se od njih očekuje da podnose žrtve i odricanja. Kad god bi radnici zahtevali makar minimum kvaliteta života – poput bilo kakve sigurnosti od zapadanja u ekstremno siromaštvo usled skupoće, rezova u javnim službama, sve nižih realnih plata i sve dužeg i za gazde „fleksibilnijeg“ radnog vremena – u lice im se bacaju frazetine o „nacionalnom interesu“, o rastu BDP-a, kreditnom rejtingu zemlje, zahtevima EU i čitavom nizu stvari od kojih nemaju ama baš nikakve koristi u životu.

Zato ne treba uopšte da nas čudi spremnost države da gotovo sasvim ignoriše zakonsku obavezu rukovodstva Fijat-Krajslera da u roku od 5 dana pre početka najavljenog štrajka započne pregovore sa sindikatima, a da u roku od 3 dana pre početka obustave rada odredi minimum procesa rada. Strani investitori se ne primoravaju čak ni na poštovanje Vučićevog antiradničkog Zakona o radu, koji najvećim delom ide njima u korist. Država slobodno krši čak i vlastite zakone onda kada procenjuje da je u njenom i u tajkunskom interesu da se sa radnicima obračunava vođenjem kampanje ocrnjivanja i pritisaka.

Svakim svojim dosadašnjim korakom, država Srbija i režim Vučić-Brnabić pokazali su da će radnički pokret, hteo ne hteo, borbu protiv domaćih i stranih tajkuna za bolje plate i uslove rada nužno morati da vodi i kao borbu protiv „svoje“ države. To nije stvar političkih stavova i emotivnog odnosa. Voleo neko „svoju“ državu ili ne, smatrao nju legitimnim predstavnikom građana ili ne – on će se toj državi morati suprotstavljati sve jače i sve beskompromisnije iz prostog razloga jer je država ta koja je započela ceo sukob. Nestao je čak i poslednji trag fasade „tripartitnosti“ i „socijalnog dijaloga“ u kojem država izigrava neutralnog arbitra između radnika i poslodavca. Uklještena između zahteva svojih šefova iz EU, Svetske banke i MMF-a na jednoj i sve nezadovoljnijih i siromašnijih radnika na drugoj strani, država je odabrala stranu ne ostavivši nimalo prostora za staru zabludu „država – to smo svi mi“. Ne, država je alatka koju gazde koriste da nas pridave čim podignemo glas i ako želimo da se naš glas čuje, mi davitelje moramo slomiti.