Marko Đorđević iz Beograda za Radnički je analizirao aktualne proteste u Srbiji u kojima padaju neke maske i pokazuju se slabosti na spektru sistemske opozicije, dok se istovremeno otvara prostor za autentičnu opoziciju u smjeru proizvođenja antikapitalističke alternative koja bi okončala diktaturu kompradorske buržoazije, u korist radnog naroda.

Lokalni administrator kapitala: funkcija za koju se kompradori bore

U Srbiji se u proteklih par meseci podigla velika prašina oko uličnih protesta. Uglavnom se govori o promeni partije i lidera na vlasti, međutim, ponekad se ubaci i poslovična “promena sistema”. Pojedini čak insistiraju da govore o “sistemskim problemima”, a osnovne stvari o sastavu tog političkog i ekonomskog sistema najglasnije prećutkuju. Republika Srbija je, kao i ostale eks-SFRJ republike, parlamentarna demokratija. U noj je, kaže Ustav, vlast smenjiva, reč i misao slobodna, a vladavina zakona iznad svakog pojedinca. Dakle, stara priča o “društvenom ugovoru” gde se svi stanovnici jedne zemlje, kao jednaki građani, odriču delovanja isključivo po ličnoj moći i savesti radi konstituisanja pravednog političkog poretka.

Moramo, međutim, apstrahovati slobodu izbora političkih subjekata srpske države i posmatrati ih kao ono što suštinski jesu – delovi stanovništva koji kroz praktikovanje slobode izbora servisiraju politički sistem koji, pak, u ekonomiji omogućava dominaciju kapitalističkog proizvodnog odnosa. Ovo je tačno bilo da pričamo o glasačima prošlog ili sadašnjeg režima. Sve moguće političke i ideološke varijacije su dozvoljene u ovom sistemu dok god ne ugrožavaju: 1) stalnu eksploataciju radne snage jednog naroda radi stvaranja i prisvajanja viška vrednosti od strane kapitalističke klase (akumulaciju kapitala) i 2) različite oblike kruženja tog viška kroz svetsku privredu (cirkulaciju kapitala). Dok god na izborima ili na ulici ne vidimo organizaciju koja eksplicitno, samostalno i efikasno deluje protiv ovih “sloboda” kapitala da troši životne snage čitavog jednog naroda, znaćemo da je “srpska parlamentarna demokratija” samo drugo ime za diktaturu domaće buržoazije, te personifikacije krupnog kapitala. Ona, međutim, ne vlada u društvenom i istorijskom vakumu već je deo svetskog kapitalističkog sistema. U tom sistemu Zapad je centar i hegemon a Srbija je periferija. U zemljama periferije nacionalna buržoazija nije vladajuća kapitalistička klasa već ta uloga pripada internacionalnom kapitalu. Stoga kažemo da je srpska buržoazija nesuverena, “kompradorska”, što znači da je sav njen kapital podređen stranom kapitalu iz centra sistema odnosno da je njena politička moć ograničena i propisana od strane trenutnog hegemona, Zapada. 1

Dok god na izborima ili na ulici ne vidimo organizaciju koja eksplicitno, samostalno i efikasno deluje protiv “sloboda” kapitala da troši životne snage čitavog jednog naroda, znaćemo da je “srpska parlamentarna demokratija” samo drugo ime za diktaturu domaće buržoazije te personifikacije krupnog kapitala.

Upravo je internacionalni kapital, u saradnji sa svojim srpskim kompradorima, u proteklih deset godina uveo izvesne inovacije u ovdašnji politički sistem. Naime, u Srbiji je uspostavljen poredak u kojem na čelu vladajuće koalicije i države sedi jedinstvena figura vlasti – lokalni administrator kapitala. U formalno-političkom smislu ona nastaje kada se vlast i najviši autoritet, mimo Ustava, premeste iz nadležnosti premijera u nadležnost predsednika. Do 2012. godine funkciju administratora vršio je Boris Tadić (na čelu Demokratske stranke,DS), a od 2017. vrši je Aleksandar Vučić (na čelu Srpske napredne stranke, SNS). Uvođenje ove institucije nam govori da su svetska i domaća buržoazija ostvarili toliku prevlast na našoj periferiji da ne moraju više ni formalno da insistiraju na poštovanju institucija sopstvenog sistema. Sa stanovišta klasne analize, pojava te institucije svedoči o zaoštravanju diktature kompradorske buržoazije nad radnim narodom. To istovremeno vodi ukrupnjavanju njene političke moći ali i urušavanju legitimiteta njene vladavine. Upravo zato, administrator može i ne mora poštovati npr. ustavna ovlašćenja predsednika (kao što je bio slučaj sa Tadićem i kao što je danas sa Vučićem). U manjoj ili većoj meri može poštovati: medijske slobode (Tadićev medijski mrak 2010–2012. godine uporediti sa tri faze Vučićevog medijskog mraka: 2012–2014; 2014–2016; 2016–danas), parlamentarizam (DS-ov poslovnik je onaj po kojem SNS vrši i razvija svoju dominaciju u skupštini), meritokratiju (totalna dominacija partijskog zapošljavanja počinje pod DOS-om, još pre krize 2008, a sa SNS-om dostiže nove visine). Lokalni administrator ovo može raditi zato što on suštinski ne predstavlja “građane” već prvenstveno one delove kapitala, domaćeg i stranog, koji su ga na to mesto “postavili”. To “postavljenje” stavljamo pod navodnike zato što npr. Vučić u toj situaciji nije bio pasivan. On se, naprotiv, vrlo aktivno borio za to mesto kako bi se dokazao pred centrom svetskog kapitalističkog sistema. U toj borbi porazio je sve ostale kandidate tako što je najumešnije podredio radni narod državi i kapitalu i pokazao veće rezultate u ostvarivanju spoljnopolitičkih ciljeva Zapada na ovim prostorima. Ovo naravno ne bi mogao da izvede da srpski kapitalisti u njemu i njegovoj partiji nisu prepoznali svoj politički izraz. Stoga Vučićevu lokalnu administraciju kapitala možemo razumeti kao savez većinskog dela srpske kompradorske buržoazije, a samog Vučića kao “prvog među kompradorima”.

Savez za Srbiju (SzS), sa druge strane, predstavlja manjinski deo kompradorske buržoazije. Ona je po svemu ista kao i ona okupljena oko SNS-a. Jedina stvar koja ih razlikuje je što jedni imaju a drugi nemaju vlast. U javnosti se ponekad mogu čuti umerene poruke da politički predstavnici ove dve grupe kompradora moraju, zarad opšteg interesa, deliti vlast i uredno se smenjivati na njoj – kao u nekom “uređenom” dvopartijskom sistemu. No, deluje da zaraćeni kompradori nemaju baš puno sluha za tako mlake tonove. Vladajuća većina bi da ostane na vlasti i dalje suzbija svaki otpor, a manjina bi da pređe u većinsku poziciju i da razbije trenutno vladajuću partiju. Upravo zato, kompradorska manjina (tzv. “opozicionari” SzS-a) u protekla tri meseca organizuje i usmerava proteste preko svoje partijske omladine i simpatizera, izazivajući pritom masovno, mada ne i sveopšte, iskazivanje građanskog nezadovoljstva trenutnim režimom. Povoda za nezadovoljstvo u narodu ima na pretek – stepen kapitalističke eksploatacije, osiromašenja i raseljavanja je jednako alarmantan kao i diskreciona prava našeg sadašnjeg “prvog kompradora”. Međutim, narod koji je 2012. godine smenio jednog takvog “prvaka”, i na njegovo mesto doveo drugog, nije baš voljan da tek tako ponovi istu grešku. Kriza srpskog društva je zaista duboka jer je uzrokovana višedecenijskim gomilanjem protivrečnosti neoliberalnog kapitalizma, a politička kriza legitimiteta diktature kompradorske buržoazije je samo jedna od njih. SzS je tu u nezavidnoj političkoj poziciji jer se podjednako zalaže i za neoliberalni kapitalizam i za nastavak diktature kompradorske buržoazije. Njihov odgovor na ovaj izazov je stvaranje atmosfere apokaliptične političke krize koju je, kako oni tvrde, svojeručno izazvao Vučić prekidom demokratskog procesa. Kao da nam govore: “Svi problemi srpskog društva uzrokovani su prekidom demokratskog procesa odnosno nema tog društvenog problema koji se ne može rešiti demokratskim procesom.” Elegantnost ovog političko-ideološkog zahvata ima dve dimenzije. Na prvom nivou, on uspeva u tome da sukob dve iste političke snage (sukob unutar kompradorske buržoazije) prikaže delu građana kao sukob dve protivrečne sile (moralnih i nemoralnih građana). Na jednom drugom nivou, takav zahvat u sebi sadrži ideološke zamke za građansko negodovanje, kritizerstvo, desne i leve identitetske egzibicije (tzv. “patriote” i “levičari”) i levo-liberalne kritike opozicije. Dovoljno je da pojedinac prihvati i jednu od ideja iz njihove široke ideološke lepeze i on već doprinosi snaženju SzS-a i jačanju njegovog legitimiteta da predstavlja sve i odlučuje u ime svih koji nisu uz Vučićev režim. Pogledajmo prvo kreiranje efekta različitosti između dve iste klasne i političke opcije. To se najbolje vidi u radu opozicionih medija.

Medijski mrak SNS-a i vremepolov SzS-a

Dok vladajući kompradori proglašavaju budućnost svojom ili ničijom, opozicioni kompradori se vozikaju jednim medijskim vremeplovom. Oni, naime, svu svoju sadašnju politiku predstavljaju kao “ponavljanje” 2000. ili makar 1997.godine. Kada se pogleda sa strane, jedino što se tu zaista ponavlja su sami oblici njihovog medijskog izveštavanja. No, čak ni oni ne liče na izveštaje iz “herojskog doba” građanske politike uoči Petog oktobra. Reč je pre o skromnom omažu Šaperovom i Đillasovom medijskom mraku iz 2010/11. godine. Upravo ovih dana na N1, toj poslednjoj oazi “slobodnih” medija, traje neprestana propaganda o protestima i njihovoj ulozi u predstavi koju režira SzS. Sve je tu kao nekada: skromni čelnici DS-a, dostojanstveni profesori, ljutiti i arogantni Boris Tadić koji pomalja svoju staru autokratsku glavu pred voditeljkom emisije “Dan uživo”. 2 U proteklih par meseci kroz tu televiziju je prodefilovao veći broj (pro)opozicionih sagovornika nego što ima članova SzS-a. Isplivavaju prvi, drugi, treći (pa i peti!) ešalon opozicionih politikanata, doajena “finih” zanimanja, umetnika, znalaca i novinara (novinara komentatora, novinara analitičara, novinara savetodavaca itd.). Nakon dva meseca masiranja protestanata ovim medijima, a tri meseca nakon lažnog predstavljanja protesta kao “spontano organizovanih”, 3 neki rezultati se već mogu nazreti.

Vladajuća većina bi da ostane na vlasti i dalje suzbija svaki otpor, a manjina bi da pređe u većinsku poziciju i da razbije trenutno vladajuću partiju. Upravo zato, kompradorska manjina u protekla tri meseca organizuje proteste.

“Postignuto je jedinstvo, niko ni na koga ne upire prstom”, slavodobitno je rekao Vuk Jeremić. Ono je mukom stečeno i mora se održati po svaku cenu. Prva linija odbrane jedinstva je ideologija fatalizma. Ta ideologija nastala je u krugovima liberalne građanštine pre nekoliko godina. Tada je bila samo deo tihog lamenta antivučićevskih novinara i inteligencije. 4 Danas, u režiji SzS-a, ona je preobražena u oštricu kompradorske buržoazije o koju se poseče svako ko proba da ih temeljno kritikuje, ko ne zapada u kritizerstvo, i ne potpada pod magiju njihove formule: “grešili smo, ali…”. Upravo zato, u okvirima tog fatalizma, DOS-ova vlast se nikada i ni po čemu ne može porediti sa vlašću SNS-a. Zato što “nikada nije bilo ovako”, zato što “živimo u predpolitičkom dobu”, zato što “ovo nije (pravi) kapitalizam” itd. A na šta liči kada se neko ko nije deo Vučićevog režima usudi da na ulici izazove to jedinstvo najbolje se videlo u incidentu Dragana Đilasa i levičarske grupe Marks21. Spin televizije N1 (emisije “Reporteri” i “Prelistavanje“) najbolje govori o fatalističkoj odbrani jedinstva po svaku cenu. Napadnuti Dragan Đilas je pre svega prikazan kao čovek koji nije reagovao na prvu provokaciju – jer i on mora trpeti zbog jedinstva kao i ostali građani. Zatim je prikazan i kao neko ko brani sopstvenu porodicu od petnaestak bukadžija, koji su svojim parolama uplašili njegovu decu i povredili njegove “porodične vrednosti”.

Šta nam ovo Đilasovo reteriranje na “moral” govori o ostalim ideologijama koje SzS upošljava u režiranju apokaliptične političke krize? Na prvi pogled vidimo jedino Đilasovo igranje na desni populizam “porodičnih vrednosti” unutar jednog opozicionog medijskog spina. Međutim, odgovor je složeniji jer, kao što smo napomenuli, ova isfabrikovana kriza nije samo protest ona je čitava predstava.

Đilas i N1 su odabrali da se odbrane primenom moralističke ideologije jer je ona zapravo i dominantna ideologija njihove predstave. Naime, centralni akteri političke krize kakvom je režira opozicija su moralni i pokrenuti moralom. To su opozicioni lideri, koji su ipak “ljudi od krvi i mesa” (“grešili su u prošlosti”), ali danas oni, iz najintimnijih pobuda, brane: porodicu i odgovornu ekonomiju (Đilas), međunarodni ugled države Srbije (Jeremić), teritorijalni integritet i patriotizam (Obradović), pravnu državu (Nogo i Jovanović (DSS), iako nisu članovi SzS-a), socijalnu pravdu (čelnici sindikata, levi-liberali iz Građanskog fronta, sociolozi Filozofskog fakulteta) itd. No, ovo su samo institucije građanskog društva. Ko može da odbrani i da garantuje povratak demokratskog procesa? Njega brani, ali i pred nama izvodi(!), najjači akter ove priče – “demos” lično – narodne mase na ulicama. U njihovoj predstavi, ovo je nesumnjivo vodeća uloga, ali ipak samo “uloga”, vešto napisana i režirana. Demos nema klasu, nema nesiguran posao, demos nije “radnik”, ni “rentijer iz kruga dvojke” a ni “kapitalista”. Ne, on je puki nosilac ideologije koja kaže da su ljudi po prirodi jednaki i slobodni. Zato se upravo kroz demos ova “priroda čovekova” suprotstavlja protivprirodnim društvenim zakonima koje je uveo mrski uzurpator. Bez demosa svi ostali moralni akteri bili bi samo statisti srpskog političkog života. Opozicionari mogu biti jedino zastupnici (nikako predvodnici!) njegove volje, i to samo u onoj meri u kojoj postižu da budu “tumači” njegove volje, a i to jedino kada se demos oseća dovoljno slobodno da se “iskazuje se kroz njihove likove”. 5

Sa druge strane stoji uzurpator vlasti – “loš građanin” Vučić – koji svojim nemoralom i iracionalnošću svojeručno izaziva prekid demokratskog procesa. Poricanjem vrednosti političkog poretka, on i njegova partija se postavljaju kao grupa koja je iznad ostalih građana. Na taj način, društvo se polako vraća u “prirodno stanje” u kojem je delovanje pojedinaca uslovljeno isključivo putem lične moći i savesti. On je, dakle, prekršio ideologiju “društvenog ugovora” koja je tako važna za buržoaska društva i njihove parlamentarne demokratije. Ova apokaliptična politička kriza se zato, po svaku cenu, mora(!) razrešiti.

To je jedina predstava i jedini oblik jedinstva koji postoji na repertoaru! Svako ko ih kritikuje ili čak predlaže drugačije, antikapitalističko i antikompradorsko jedinstvo, je nemoralan građanin taman koliko i Vučić. I zaista, kada nas režim ne tuče svojim ekonomizmom po najvećim medijima, opozicionari nam u svaku preostalu poru guraju svoj moralizam i fatalističku histeriju.

Sva pitanja koja se predstavljaju poput “zahteva” protestanata za vladavinom prava, fer izborima, meritokratiji itd. nisu suštinski deo političkih zahteva već gotovo isključivo opšta mesta unutar njihovog moralističkog “žanra”. Njihovo spominjanje nije deo borbe za “ispunjenje zahteva” već njihova “razrada” u književnom smislu. Upravo zato “zahtevi” i deluju tako neubedljivo kada se iznose u javnosti. Jedini zahtev koji zaista prevazilazi taj manjak supstance je “da Vučić ode s vlasti” – kako bi (ponovo) jedan lokalni administrator kapitala zamenio drugog.

Zamke za kritizera, identitarca i levog-liberala

Prvi među kompradorima, Vučić, nam vrišti u lice: “Ćuti, dobro ti je! Upravo doživljavaš umereni ekonomski razvoj! Super ti je. Ćuti, kakva mala plata, barem je imaš! Kakve sad promene kad ja moram da vodim tešku spoljnu politiku!” A predstavnik manjinskog dela kompradora, pak, vrišti: “Ćuti, pusti sad ekonomiju, bitne su tvoje političke slobode! Ćuti, važno je da sklonimo nemoralnog građanina sa čela države koji ti je oduzeo ljudska i politička prava!” U svakom slučaju na običnog čoveka se ovde dosta viče.

Kritizeri obično manje prigovaraju a više puštaju opoziciju da ih vodi. U njih spadaju svi koji ne mogu da iznesu konzistentnu kritiku: od onih koji idu na proteste ali pomalo gunđaju na društvenim mrežama i na portalima do onih “nestranačkih” ličnosti, glumaca, pesnika, književnika koji, nekada vrlo svesno i politikantski, a nekada vrlo emotivno i naivno, izbacuju kritizerske opaske. U velikoj predstavi oni nastupaju u ulozi nekih blagih ispovednika. Njihov zadatak je da malo podsete opozicionare na njihovu prošlost kako bismo svi lakše prihvatili ideju da političari mogu da se promene. “Njima treba vremena za neku rehabilitaciju” jer “oni moraju taj neki deo greha da okaju na taj način što će jedno vreme biti obični građani”, dok im pod Vladom stručnjaka sleduje “dve godine tihovanja”, hrišćanski je predlagao ispovednik Nikola Kojo. 6

Kada nas režim ne tuče svojim ekonomizmom po najvećim medijima, opozicionari nam u svaku preostalu poru guraju svoj moralizam i fatalističku histeriju.

Desne i leve identitetske zajednice prate dobro poznate ideološke šabolone – u javnost ne izlaze kao operativna tela političkih organizacija već kao male društvene zajednice, koje nose simbole i govore “jezicima” koji ih obeležavaju kao pripadnike određenog identiteta. Kroz takve egzibicije oni u svojim zajednicama održavaju hijerarhije i uvek iznova utvrđuju stroge granice prema onima koji su izvan njihove zajednice. Kao takvi oni opoziciji služe da doprinesu ideološkom šarenilu a da se njihove poruke praktično i ne čuju.

Levi liberali, kakvi se npr. mogu sresti u i oko Građanskog fronta (GF), “kombinuju” urlik SzS-a sa nečim trećim. Naime, oni istovremeno tvrde da u proteklom periodu kulminira politička kriza demokratskog procesa (jer prihvataju ideologiju “društvenog ugovora”, iako ne vide njenu funkciju u SzS-ovoj “predstavi”) i da Vučićev ekonomizam ne može da sakrije protivrečnosti kapitalizma. Praktično se distanciraju od opozicionih stranaka ali istovremeno podržavaju deo njihovih zahteva u okviru isfabrikovane političke krize. Na taj način, svi listom zapadaju u niz nerazrešivih protivrečnosti. Uzmimo primer protivrečnih izjavi GF-a. Kako pomiriti zahtev Ujedinjenog pokreta slobodnih stanara (UPSS) za potpunim zaposlenjem svih građana sa insistiranjem ostalih organizacija GF-a na lokalnom delovanju? Kako pomiriti socijalne zahteve sa pozivima za “povratak države” i sa potpisivanjem opozicionog dokumenta od strane Ne da(vi)mo Beograd (NDBG) kojim se zahtevaju fer izbori bez pominjanja dominacije novca u izbornom procesu. 7 Potpuno zaposlenje se ne može rešiti ostajanjem na lokalu. Obnova “države” i institucija građanskog društva je, u najboljem slučaju, samo reforma političkog sistema koji obezbeđuje kapitalističku eksploataciju. Izbori ne mogu biti fer ukoliko njima dominira novac. Ovako rastrgnute između interesa rada, države i kapitala organizacije članice GF-a ne mogu ostvariti niti jedan od postavljenih ciljeva – ali mogu tumačiti ulogu “branitelja socijalne pravde” u opozicionoj hit predstavi. Slično je i sa svim sociolozima i sindikalistima koji su išli ovom ideološkom i političkom linijom. Oni svi zajedno tumače lik “branitelja socijalne pravde” koji, kaže scenario, “opozicionim liderima” upućuju (učenu) kritiku o socijalnim nejednakostima. “Nije ih samo Vučić stvorio!”, kažu branitelji. Lideri, naravno, skrušeno prihvataju takvu kritiku jer i sami znaju da će jedino tako povratiti makar deo izgubljenog legitimiteta kao “socijalno svesne partije” (ili makar dobiti još koji glas na nekim budućim izborima).8

Istorija se ne ponavlja

Kada se manjinskim kompradorima iz SzS-a smeši slabašnost sopstvene maksimalne mobilisanosti i nemogućnost da “ponove” Peti oktobar, onda priželjkuju reprizu makar 1997. godine. Dakle, ostvarenje “barem” većeg udela u gradskim i republičkim institucijama, naravno, tek kada se cela histerija oko velikog bojkota smiri. Međutim, kao što vidimo, ideologija moralizma, i pored svih fatalističkih dodataka, i uz sve moguće saputnike, ipak ne može da proizvede onaj efekat masovnosti koji je ostvaren Petog oktobra. Zašto je tako?

Dok god internacionalni kapital i država kompradorske buržoazije nemilosrdno udaraju u sitnu buržoaziju, radničku klasu i seljake, borba za preživljavanje i klasnu reprodukciju će biti glavne i najosetljivije političke teme u Srbiji.

Rukovodstvo i tvrdo jezgro SzS-a čine krupna buržoazija i oni delovi buržoazije čiji klasni status je neupitan. Bazu, međutim, prvenstveno čini sitna buržoazija. Ta klasa je, pored radničke, najviše osiromašila tokom proteklih trideset godina. Većina njih se danas bori samo da opstane u toj klasnoj poziciji (birajući saradnju sa režimom ili apstinenciju). Njen manji deo je tu poziciju već neupitno obezbedio i/ili gleda ka uspinjanju u status krupne buržoazije. Ove dve grupacije nemaju zajednički klasni interes bilo da se javljaju kao personifikacije istih ili različitih ekonomskih odnosa. Takođe, u masi raznovrsnih ideologija koje zatičemo kod njih, svakako ne postoji jedna dominantna koja bi ih politički ujedinila kao što je to bio slučaj sa ideologijom “normalnosti” uoči Petog oktobra. Njima danas, nakon dvadeset godina brutalnog neoliberalnog kapitalizma, više nisu iste stvari “normalne” (ako su ikada i bile). Kompradorska manjina zna da ne može da im ponudi ništa nalik na zajednički klasni interes bez otvaranja priče o njihovom osiromašenju. Samim tim SzS ni ideološki nema drugog izbora nego da ih “tuče” moralizmom i da se nada najboljem. Međutim, nad surovom kapitalističkom svakodnevicom se ne morališe – ona se mora (pre)živeti.

Dok god internacionalni kapital, sa jedne, i država kompradorske buržoazije, sa druge strane, kao dve pesnice, nemilosrdno udaraju u sitnu buržoaziju, radničku klasu i seljake, borba za preživljavanje i klasnu reprodukciju će biti glavne ali i najosetljivije političke teme u Srbiji. Strah od bavljenja politikom, koji zatičemo kod radnog naroda, je razumljiv i realan. Danas nema puno onih među njima kojima ne preti siromaštvo. A upravo tu je glavni zadatak za domaće antikapitaliste. Da razbiju bedne ideološke sprave dve zaraćene kompradorske buržoazije i da maksimalno zloupotrebe nemoć opozicije da govori o klasnim interesima osiromašene sitne buržoazije. Da utvrde koje ciljeve ova klasa deli sa radničkom klasom (poput kvalitetnog zaposlenja, stabilnosti, preraspodele bogatstva), te da se njihovi najdublji egzistencijalni strahovi preobrate i organizuju u političku silu koja ruši diktaturu kompradorske buržoazije.

Sa ove tačke gledišta se jasno vidi da je SzS-ova “apokaliptična politička kriza” lišena bilo kakve supstance. Mrski uzurpator nije izvršio nikakav zločin protiv “prirodne jednakosti” svih ljudi. Nije on, pravo iz svog ličnog nemorala, “uveo nejednakost” u građansko društvo i parlamentarnu demokratiju jer je upravo kapitalistička klasna nejednakost ono što konstituiše to društvo i njegov politički sistem. Zato danas ne može biti reči ni o kakvoj “krizi” političkog sistema jer on radi tačno ono što i treba da radi – obezbeđuje legitimitet kapitalističkoj eksploataciji (makar samo pola glasačkog tela izlazilo na izbore čitavu prethodnu deceniju). Demokratski proces nije prekinut “postavljanjem” Vučića – on je pokazan kao izlišan u obliku u kojem postoji zadnjih trideset godina. U tom pogledu, Tadićeva autokratija je načela a Vučićeva dokrajčila iluziju koju je srpska (sitna) buržoazija imala krajem osamdesetih: da će uvođenje “demokratije” i “nesurovog” kapitalizma dovesti do blagostanja u Srbiji. Jedina politička kriza u takvoj situaciji je kriza obezbeđivanja legitimiteta diktaturi kompradorske buržoazije koja se sa svakim idućim “prvakom” sve jasnije ruši.

Prostor za antikapitalističku politiku u interesu radnog naroda

Hoće li Đilas i drugari svojim predstavama nekako uspeti da dobiju koji procenat više od Jankovićevih 16% glasačkog tela, pa možda čak i da ugroze naduvanu većinu vladajuće koalicije, ostaje pitanje za njih i njihove saputnike.

Nas interesuje proizvođenje antikapitalističke alternative koja bi okončala diktaturu kompradorske buržoazije kao takvu. Njeni zameci postoje. Mogu se prepoznati u vrednom, ponekad stihijskom, radu grupa antikapitalista koji se uvek i u svemu bave interesima rada, a ne interesima kapitala i države. Bilo da organizuju odbrane stanara od izvršiteljske mafije (tog Vučićevog “nenamirenog” sitnog kadra, koji radi prema zakonu Borisa Tadića) ili da se suprotstavljaju uništenju reka mini-hidroelektranama, oni su tu i ne posustaju. Oni danas imaju izuzetnu priliku da kritikuju opozicionu kompradorsku buržoaziju kako bi se njihova osiromašena i razočarana baza prestrojila što više ulevo. Štaviše, njeni zahtevi za zaposlenjem, stabilnošću i preraspodelom bogatstva su jedino i ostvarivi u antikapitalističkom savezu sa radničkom klasom. Ovo je takođe izuzetno značajan proces za sve one delove (sitne) buržoazije i radničke klase koji su na svom putu klasnog osvešćenja i radikalizacije zapali u identitetske ili levo-liberalne ideologije. Kritika ne sme zaobići ni njih ukoliko zaista želimo promene. Upravo će se u kvalitetu svih tih kritika, ali samokritika sopstvenog delovanja, ogledati i spremnost antikapitalista da artikulišu jedinu pravu političku alternativu u Srbiji 21. veka.

Fusnote:

  1. RTS: Intervju: Rastko Močnik: “To su lokalni agenti stranog kapitala čiji je zadatak da održavaju socijalni mir i organizuju okolinu koja može prihvatiti strane investicije. Znači, to je više nekakva policijska funkcija i to je jedna klasa koja nije produktivna. Oni ne umeju da organizuju nacionalnu privredu. Oni su samo agenti stranog kapitala.”
  2. Pre toga se još lepše pojavio u starom svetlu kod Danice Vučinić u njenoj autorskoj emisiji “Kvaka 23”
  3. O tome sam detaljnije pisao na Novom plamenu.
  4. O svim varijacijama njihovog fatalizma: “Rastislav Dinić: Kraj politike?”
  5. Borko Stefanović se doslovce izražava ovim jezikom.
  6. Poslušati i: Espreso intervju: Sergej Trifunović
  7. Videti: Ne davimo Beograd: NIN: Nova politička snaga u Srbiji – Građanski front; Danas.rs: Voštinić: Sa Đilasom o vrednostima, ne o članstvu, Opozicija potpisala zajedničke uslove za fer izbore; Južne vesti: Lokalni front: Dan posle pada Vučića čeka nas pakao od posla; Insajder.net: Građanski front o protestima: Umesto pranja biografija nudimo nove ljude
  8. Opšte Levo-liberalno ili pojedinačno GF-ovo javno izbegavanje opozicionih partija uz podržavanje dela opozicionih zahteva strašno podseća na period uoči beogradskih izbora 2018. Tada je npr. NDBG jednako izbegavao direktnu saradnju sa opozicijom i istovremeno bio deo antivučićevskog ideološkog bloka. U poslednjoj nedelji pred izbore “ozbiljni” opozicionari poput Đilasa su ih jednostavno nadigrali predlažući neodlučnima magičnu parolu: “nemojte rasipati glasove na ‘neozbiljne’ kandidate”. Sa stanovišta Đilasove kampanje delovanje NDBG-a je bio besplatan rad. Ko bi želeo da ponovi takvo iskustvo nakon marta 2018?